ранцуски племић на двору деспота Ђурђа Бранковића

Стигох у једну варош сличну селу, у врло лепом и добром крају. И речени деспот (Ђурађ Бранковић) рашки (српски) уреди у тој реченој вароши себи стан стога што је земља око ње плодна и у изобиљу има шума и вода погодних за сваковрстан лов на дивљач, а поготово за лов са соколовима, што деспот нарочито воли. И затекосмо поменутог господина у пољу, јер се беше упутио реци ради лова помоћу соколова.
Са њим су била и његова три сина и око педесетак коњаника и један Турчин… А кад га изасланик, са којим сам ја био, поздрави у пољу, он му и руку пољуби, па га и ја пољубих у руку, јер је такав обичај.
А сутрадан оде поменути изасланик на његов двор да му учини подворење, а са њим одох и ја тамо где је било доста његових, који су веома лепи и стасити људи и носе дуге косе и браде, јер се сви држе грчке вере…
А прођох (пре тога) многе велике шуме, брегове и долине. А по тим долинама постоји велико мноштво села и добрих намирница, а нарочито доброг вина. И из Крушевца у Некудим (данашња Смедеревска Паланка) сам стигао за два дана, а отуд у Београд за један и по.”